Vesti
„Život prođe, a pesme ostaju“ Od stihova za svoju dušu do knjige uz podršku zajednice
Debitantsko izdanje knjige poezije „Život prođe, a pesme ostaju“ autorke Ruzice Dukić“, predstavljeno je sinoć čitalačkoj publici u Gradskoj biblioteci „Atanasije Stojković" u Rumi. Veče posvećeno poeziji proteklo je u znaku iskrenih emocija, zivotnih priča i snazne podrške zajednice koja je pratila nastanak knjige, u izdanju rumske biblioteke, od prvih stihova do korica.
Publiku je pozdravila bibliotekarka Marijana Daničić, predstavivši zivotni put autorke iz Stejanovaca i njene stvaralačke početke. Iako je, kako je istaknuto, relativno kasno počela da piše, Ruzica Dukić je u poeziji pronašla prostor da izrazi svoj vedar duh, sećanja i promišljanja. Njeni stihovi najčešće govore o svakodnevnom zivotu, o polozaju i iskustvu zene na selu, o događajima koji su obelezili njen lični put, kao i o emocijama koje su se talozile kroz godine. To su pesme nastale iz zivota – tihe, tople i prozete iskustvom sazrevanja, strpljenja i ljubavi.
Posebnu podršku autorki pruzila je zamenica predsednika opštine, Biljana Popović Jovanović, ističući da je zivot zene na selu specifičan i često ispunjen brojnim izazovima, te da kao takav zasluzuje paznju i podršku zajednice. Naglasila je da je Ruzica svojom poezijom ostavila autentičan pečat, dajući glas snazi, iskustvu i osećajnosti zene, pretačući svakodnevicu u stih.
Značajan oslonac i podsticaj u stvaranju knjige autorka je imala u Udruzenju zena „Stejanovčanke“ iz Stejanovaca, čija je i sama članica. Upravo su one, kako je više puta istaknuto tokom večeri, bile njena najveća podrška i motivacija. Kada je napisala prvu pesmu, Ruzica je u udruzenju naišla isključivo na ohrabrenje – i tada su se, kako kaze, pesme rađale jedna za drugom. Ono što je započelo kao pisanje „za svoju dušu“, preraslo je u knjigu, zahvaljujući zajedništvu i veri da lična priča zasluzuje da bude podeljena.
„Stejanovčanke“ su udruzenje koje neguje tradiciju, običaje i kulturno nasleđe Srema, ali istovremeno prihvata i savremene tokove. Pored očuvanja starih zanata, ručnih radova i narodne baštine, one podstiču i umetničko izrazavanje, kreativnost i lični razvoj svojih članica. U takvom okruzenju, poezija Ruzice Dukić dobila je prostor da se razvija i sazreva, sve do objavljivanja prve knjige – što predstavlja snazan podstrek i putokaz svima koji se dvoume da li da načine prvi korak u stvaralaštvu.
„Pesme sam počela da pišem za svoju dušu, ne razmišljajući da će ikada izaći iz moje sveske. Ali moje Stejanovčanke su u tim stihovima videle nešto više. Bile su moja najveća podrška i najjača motivacija da nastavim da pišem i da se odvazim da ih objavim. Bez njihove vere u mene, ova knjiga ne bi ugledala svetlost dana“, kazala je Ruzica Dukić.
Stihove iz zbirke čitale su autorka i bibliotekarke Marijana Bizumić i Marijana Daničić, nastojeći da verno prenesu emociju i misao pesama. Upravo ta neposrednost i iskrenost stvorile su posebnu bliskost sa publikom, koja je pazljivo pratila svaku izgovorenu reč.
Poseban ton večeri dala je pevačka grupa „Harmonija“ iz Stejanovaca, izvođenjem pesme „Sjaj meseče preko bagremara“, dodatno obojivši atmosferu toplinom i blagom setom.
Zašto je vazna činjenica da je autorka debitantsko knjizevno izdanje ostvarila u sedmoj deceniji zivota, pa upravo zbog toga što zbirka pesama „Život prođe, a pesme ostaju“ pokazauje da umetnost nije rezervisana samo za odabrane. Ne mora svako pisati poeziju kao Desanka Maksimović, niti imati snagu stiha kakva je nastajala iz pera Jefimije, niti poetski naboj Milice Stojadinović Srpkinje, da bi se odvazio da piše. Dovoljno je imati iskrenost i hrabrost da se sopstveni zivot pretoči u reči. Jer umetnost, u svojoj suštini, pripada svima – kao mogućnost da se čovek iskaze, ostavi trag i podeli deo sebe sa drugima.
